Svakome od nas kroz život prođu razni ljudi. Neki ostave jak utisak, neki nas razočaraju, neke prosto ni ne primetimo…
Ne znam koliko ova priča ima konkretne veze sa turizmom, ali bih volela da vam ispričam svoje lično iskustvo kada sam još više zavolela ovaj svoj poziv i rad sa ljudima. Ja sam neko ko jako voli ljude i volim da se družim sa ljudima, da im pomažem. Mnogi su mislili da ću, zbog toga, možda biti advokat, psiholog, socijalni radnik, profesor… No, ja sam izabrala turizam jer želim na takav način da budem okružena ljudima. Ljudima koji vole da putuju, koji su puni priča sa svojih putovanja, koji su veseli i zanimljivi.
Pre dve godine, odlučila sam da celo leto provedem u Grčkoj, na mojoj omiljenoj Kasandri. Zaposlila sam se u Haniotiju, u lokalnoj turističkoj agenciji i moj zadatak je bio da dočekam turiste koji dolaze na odmor, da vodim računa o njima i znate već kakav je posao predstavnika agencije, kad odete na more.
Puno sam zanimljivih ljudi upoznala. Neki su bili jako prijatni, neki malo manje, neki su bili dosadni i naporni, neki se čak bunili da su neudobni dušeci na kojima spavaju i da su u Italiji, u zatvoru bolji dušeci. Da, dobro ste pročitali!
Početak sezone, kod Taxi stanice u Haniotiju čekam autobus sa putnicima. Vrućina je, dobila sam informaciju da su dugo putovali, autobus na sprat. Znači čekam veliku grupu nervoznih putnika. Spremam se psihički na negodovanje i žalbe čim krenu da izlaze iz autobusa, jer tako obično biva kada dugo putuju i kada je velika grupa.
Stižu. Autobus se parkira, ja nameštam svoju majicu da se vidi logo agencije, nabacim osmeh na lice i prilazim busu. Istina, i nisu bili toliko nervozni. Većina mi je uzvratila osmeh. U tom, izlazi njihov pratilac (vodič koji putuje sa grupom u autobusu od početka putovanja do destinacije), pozdravlja se sa mnom, daje mi osiguranja putnika i kaže nekako nevoljno „Imam ovde jednu ženu sa detetom, operisala se skoro, uzmi majke ti njen kofer i nosi joj do hotela“ i prevrnu očima. Kako je to rekao, iza njega pojavljuje se simatična Romkinja sa devojčicom i pruža mi ruku „Poštovanje, ja sam Nataša, hvala Vam puno na pomoći“.
Uzela sam njene stvari, pozvala grupu da krenu za mnom i povela ih do njihovog hotela gde sam ih smestila i najavila info sastanak za kasnije tog dana. Ne pitajte koliku sam tremu imala da održim sastanak pred najvećom grupom turista do sad, strepeći šta će znatiželjni turisti želeti da me pitaju, da li imaju neke primedbe i da li ću znati da im odgovorim na iste.
Tog istog dana, stigla mi je poruka da li mogu da dodjem u Vilu XXX u sobu XXX jer imaju nekih problema sa vodokotlićem. Pojurila sam u vilu, ne znajući ko je u toj sobi jer još nisam zapamtila sve goste. Kucam na vrata, otvara mi moja draga gošća Nataša, a njena ćerkica mi trči u zagrljaj sa uzvikom „Tijanaaaa došla si!“. Kada me je devojčica zagrlila, a prijatna Nataša se na to osmehnula, pomislila sam na trenutak „Tijana, imaš najlepši posao na svetu!“.
Tih dana, kada sam odlazila na dežurstvo u tu vilu, često sam sedela sa Natašom i razgovarala. Saznala sam da je ona prva operska pevačica Romske nacionalnosti na našim prostorima. Nikada nisam imala predrasude, nisam od takvih ljudi, ali mislim da bi ova žena razbila predrasude svima koji ih imaju! Ona je takva dama, tako elokventna i otvorena za razgovor, puna interesantnih priča. Jako sam zavolela i nju i njenu ćerku i teško sam se rastala od njih. Ali, naravno, od tada smo prijateljice na Facebook-u i povremeno se čujemo.
Ovo je bila samo jedna od situacija kada sam ostala još čvršća u svom razmišljanju da želim da se bavim turizmom, da sa ljudima vodim obične, svakodnevne razgovore, a da je pri tom to moj posao. Uvek sam želela da izbegnem tehnologiju, da moj posao bude sa ljudima, a ne kompjuterima i mislim da sam uspela u tome. Tačnije, nadam se, tek ću! Drugi su u meni to prepoznali i sigurna sam da ću imati još puno prilika da upoznajem fantastične ljude!
Nadjite posao koji volite i nećete morati nikad da radite!
ticullina travel 